Kad ti ukradu i vrate auto u roku od dva dana

Kako sam na teži način shvatila da moj auto nije samo prevozno sredstvo, da o kolima znam mnogo više nego što sam verovala i da imam mnogo toga zajedničkog sa onima koje sam uživala da peckam jer svoj auto zovu „moj ljubimac“.

Efikasniji način za momentalno razbuđivanje teško da i dan danas mogu da zamislim. „Ukrali su nam auto“ – odzvanja mi u glavi glas mog muža dok se još uvek pospana sa kolegama vraćam sa službenog puta za Beograd u 7 sati ujutru. Oči su mi već širom otvorene, u deliću sekunde se nadam da mi se učinilo, da nisam dobro čula, pokušavam da u njegovom glasu nazrem prikrivenu šalu … Kkkako, kada, gde – mucam u telefon, premotavajući u glavi da nije neki prvi april ili da nije neko odlučio da se surovo šali sa mnom od sabajle.

I ponuđen i počašćen

Čim sam uspela da se dokopam Beograda, jurim kući da vidim šta se u stvari dogodilo. Moj muž je prethodne noći zaspao ranije i zaboravio da zaključa ulazna vrata, što se inače nikada ne događa. Naš lopov je po sistemu ako prođe-prođe isproveravao usred noći sva ulazna vrata po komšiluku i gle čuda – kod nas mu se prilično posrećilo. Ušetao je u dnevnu sobu, poslužio se prvim što mu je bilo u vidokrugu tj. novčanikom i ključevima od kola i odlepršao napolje. Ostalo je bilo lako, aktivirao je alarm, auto se oglasio i čovek se lagano odvezao. Niko ništa nije video, ništa nije bilo sumnjivo – pokušavala sam da zamislim izraz lica mog bunovnog muža kad je umesto puntaća ujutru naišao na prazno parking mesto.

U kući nam je bila i policija, prvo nisu hteli da uzimaju otiske jer naš lopov nije, kako rekoše, naišao na prepreku prilikom upada u naš stan – čovek se fino uhvatio za bravu, ništa nije morao da obija, na putu su mu se našli novčanik i ključevi, ispostavilo se – i ponuđen i počašćen. Auto stavljen na poternicu, otisci ipak uzeti, mada nam je tehničar, koji je dolazio, objašnjavao da ne očekujemo bog zna šta jer uzeti otisci nisu bili jasni.

Žene i automobili – niđe veze?

U automobile se razumem otprilike isto koliko i u fudbal, valjkaste crve, tipove gedora i retke vrste algi. Dakle, kao da je po meni građen stereotip o onim ženama koje automobile razlikuju po boji, veličini, ili eventualno znaku, i po tome da li je više ili manje prljav. Ili sam bar tako mislila.

Bila sam prilično ubeđena da je auto za mene prevozno sredstvo i ništa više, koristiš ga da dođeš sa tačke A na tačku B, redovno ga održavaš, ali ne padaš u nesvest ako ga neko ogrebe. Uvek su mi bile smešne priče mojih prijatelja koji o automobilu pričaju kao o ljubimcu, gotovo članu porodice i nekako očinski saopštavaju da „treba da ide na mali servis, da je došlo vreme da mu zamene metlice brisača, kupili mu nove presvlake“. „Jeste, jeste, napunio 7 godina, kreće u prvi razred, pa treba da se opremi“ – dobacujem ja onako polupodrugljivo.

Ne znam ni sama zašto, ali ja svog puntaća zovem “beli Mića“ ili samo Mića, pa se često čuje: „Idem da operem Miću“, „Natankala sam Miću“ i sl.  Trebalo je vremena dok mi je sinulo da se i naš stariji komšija zove Mića, i da me zbog toga ponekad podozrivo gleda ubeđen da je ovo neki moj uvrnut način da ga onako na finjaka zavitlavam.

Ili će da ga voze dok ima benzina ili ga odmah rasturaju u delove

Iste večeri tog dana kad su mi ukrali Miću, potpuno mirno i pribrano sam slušala kako moj muž našim prijateljima prepričava nemili događaj, i u sebi zahvaljivala bogu što nije došlo do susreta muž – lopov.

Teško mi je i žao mi je, ali ne kukam i ponašam se više nego racionalno. Naši prijatelji pomno prate priču, takođe konstatuju da je sreća u nesreći što ova dvojica nisu nabasala jedan na drugoga, čude se kako se sve to tako lepo namestilo našem lopovu, tapšu me po leđima jer se dobro držim i jedan od njih onako u razgovoru doda:

„Ma mora da ga je deknuo neki klinac da ga vozi dok ima benzina i onda će da ga ostavi negde. Ili što je mnogo verovatnije – ode puntać u delove“.

Iako znam kakva sudbina čeka većinu kradenih automobila koji nisu u cvetu mladosti, na pomen rasturanja MOG auta u delove osetila sam nešto poput tupog udarca u glavu, kao da se parče tavanice odvalilo i zviznulo me posred čela. Stoički sam podnela što nam je nekao upao u kuću usred noći i odvezao auto, nekako sam se oduprla crnim mislima šta je sve moglo da se desi da je došlo do susreta muž-lopov. Ali sama pomisao da mog malog „belog Miću“ neko rastura u delove je prelila čašu. Obuzeo me je strašan bes, knedla mi je stala u grlu, krv jurnula u glavu i na opšte zaprepašćenje svih, iznenada je iz mene je provalila nezaustavljiva bujica suza i potpuno nekontrolisani plač.

Moj puntać je ranije pripadao jednom od najboljih prijatelja mog muža i bio svedok mnogih bitnih događaja u našim životima. Prošao je muvanja i vozikanja sa njegovom tadašnjom devojkom, a sadašnjom ženom, išao puno puta na letovanja u Grčku, prvi vozio našeg malog drugara Luku iz porodilišta kući, trpeo da mu ja spaljujem lamelu i dajem gaščinu, lupam vratima. Toliko puta sam ga terala svuda i po snegu i po kiši, razvozila pripite vesele drugare kućama, vucarala džakove sa kupusom za mamine poznate sarme, gajbe sa pivom i tone roštilja za naša čuvena prvomajska okupljanja, moje kofere za odmor, ćaletove daske za majstorisanja. Nešto mi je u trenutku došlo da je moj auto kao nemi očevidac, gotovo muzej nekih bitnih događaja i segmenata naših života, lepih i tužnih dešavanja i ’ajde da ga taj klipan vozi i služi se njime, ali na pomisao da ga seče, rastura i prodaje u delove, mrak mi je pao na oči.

Moj šokirani muž, svestan da se našao na klizavom terenu, oči u oči sa probuđenim razgoropađenim tigrom, oprezno je krenuo da smiruje situaciju sa taktikom „Kupiću ti novog i boljeg“. U trenutku dok se gušim u suzama, shvatam da ja stvarno volim mog Mićana i kao pekmezasti klinac kad mu ponude plavu bombonu umesto žute, odmahujem rukom i ponavljam: „Neću novog, ’oću Miću“.

Moj Mića – junak filmske priče

Narednih nekoliko dana se polovina komšiluka skupa sa našim prijateljima igralo izviđanja i šunjanja po kraju. Non stop su me zvali da provere registraciju i mislim da sam bila redovno izveštavana o kretanju svih belih puntaća u radijusu od 10 km. Osetila sam onu ljudsku toplotu, solidarnost i iskrenu želju da nam pomognu da pronađemo naš auto, na čemu sam im beskrajno zahvalna. Često sam tih dana razmišljala kako nas tako nemili događaji povežu, nateraju da stisnemo redove, približe i podsete koliko smo bitni jedni drugima i koliko nam znači i najmanja reč podrške.

Ono što me je i prilično iznenadilo jeste da ja vrlo dobro poznajem i delove, ali i modele automobila. Dok smo se tih večeri okupljale, pričala sam mojim drugaricama koji tip motora ima moj auto, koja mu je snaga, zašto više volim dizel od benzinca, upoređivala ga sa drugim vrstama iz iste klase. Ponesene pričom, raspravljale smo o pogonu, kubikaži, gumama, kilometraži. Skapirah da ja uopšte nisam takav duduk kao što sam mislila. Gledala sam moje cure, prave Fanđine, kako pričaju o svojim automobilima i čudim se kakvi smo robovi predrasuda – žene ne znaju ništa o automobilima, loši su vozači? Pa, za ove devojke se to ne može reći.

Treba da častite, dođite po auto

Nekoliko dana kasnije, dok sam iz glave pokušavala da izbacim sliku klipana koji mi seče auto, iz misli me je prenula zvonjava telefona i glas policajca sa druge strane žice koji viče da treba da častimo i da dođemo po auto u policijsku stanicu.

Cupkam od nestrpljenja, a nešto kasnije moj muž stiže u našem nekada belom autu, koji sad izgleda kao da je bio angažovan za prevoz uglja u Kolubari, i prepričava mi detalje gotovo filmske priče čiji je junak bio moj Mića.

Praktično, moj puntać je tih dana postao obijačomobil, ili pokretna stanica za opservaciju i operisanje na drugim automobilima po gradu. Dakle, momak od dvadesetak godina koji mi je deknuo auto se praktično tih dana preselio u njega i vozikao po gradu merkajući i tražeći nove žrtve. Pored dukserice, trenerki, ćebadi i jastuka, dobili smo u amanet i ozbiljan arsenal diskova iz kompilacije Južni vetar, ostatke brze hrane, i alat sa turpijama i nekim njegovima džidža-bidžama. Kada je auto viđen parkiran na drugom kraju grada, policajci su sačekali da se naš lopov pojavi i upali motor. Kada su počeli da prilaze, on je krenuo na njih kolima. Sve se nastavilo filmskom jurnjavom po gradu, koja se završila sečenjem krivine i navlačenjem auta prednjim desnim krilom na visok ivičnjak. Jurnjava je okončana, a momak je uhapšen. U daljini su mi samo odzvanjale reči policajca da sledi utvrđivanje činjenica, pravljenje spiska oštećenih itd.

Dokumenta u kaseti, saobraćajna u „nebu“

Jedini utisak koji sam imala u tom trenutku je da moj prljavi puntać, prekriven prahom za uzimanje otisaka i prašinom, sa praznim rezervoarom podseća na nekog bekriju koji se posle dva dana tuluma, prljav i iscepan vraća pokajnički kući kod žene. Unutrašnjost nije bila mnogo bolja i govorila je da je našem lopovu bilo mnogo lakše da briše ruke nakon klope o sedište nego o salvetu, da gasi pikavce na pod, i da otpatke od hrane i pića pobaca svuda po autu.

Neverovatno mi je bilo što je u kaseti stajao novčanik sa dokumentima mog muža, a u „nebu“ saobraćajna dozvola. Moja jedina želja u tom trenutku je bila da tog momka uhvatim za uvo i nateram da auto vrati u pređašnje stanje.

Iako je bilo evidentno da mora kod majstora i da mu sledi zamena branika, amortizera, nosača hladnjaka, gume i felne, a i ozbiljno dubinsko pranje i glancanje, konačno me je obuzelo olakšanje.

I naša ulica mi je lepše izgledala iz Mića perspektive. I stvarno sam obećala sebi da ću tek sad da ga vozim, mazim i pazim, da prestajem da krvnički lupam vratima i spaljujem lamelu. I kupiću mu i nove presvlake i nove brisače i neke super jelkice. I srediću ga i nacifraću ga da bude lep kao prvače kad kreće u školu. U trenutku sam shvatila da sam ista ili još gora od onih koje sam podrugljivo, gotovo sa prezirom gledala dok pričaju o svojim ljubimcima. O da, priznajem ja stvarno volim svog matorog, belog Miću.

A lekcija je više nego naučena – jedan čovek više ne ide na počinak dok ne proveri da su ulazna vrata zamandaljena i to dva puta.

_ _ _ _ _ _ _ _ _
Tekst koji ste pročitali lično je iskustvo naše koleginice Tatjane Vidaković