Ford Mustang 5.0 V8 iz 1968. na našem sajtu

Legendarni Sava Vesin iz Vršca odlučio je da nakon 25 godina proda svoj Ford Mustang iz 1968. godine. Ovo je priča o pravoj ljubavi prema jednom automobilu, ali i o ljubavi prema brzini i svim četvorotočkašima i dvotočkašima koji su obeležili jedan period.

Sava Vesin rođen je 1942. godine; 60-ih godina je među prvima u Vršcu imao privatan automobil, od 1961. vozi motocikle, učestvovao je u brojnim trkama i šampionatima, najstariji je član Sportskog moto-kluba Klasik Vršac. Automobilima i motociklima bavi se preko pola veka… Ukratko, legenda svoje vrste.

Kako je sve počelo?

Sa gospodinom Savom razgovarali smo u njegovoj radionici, veoma dugačkoj i širokoj prizemnoj zgradi, podeljenoj najlonskim pregradama na više delova, u kojima se nalaze razni automobili i motocikli.

Mnogima bi verovatno najzanimljiviji bio upravo Ford Mustang, ali tu su i Peugeot 205 Cabrio Pininfarina, stari Mini, Citroen CX GTI, „prastari“ Ford Taunus, neverovatno atraktivan trkački NSU Prinz TT, kojem je nedavno urađena generalna, motocikl BMW R51/3 iz 1951. godine…

Razgovor teče ovako:

“Ford Mustanga kupujem od 1968. godine. Amerikanci jedino za ovu verziju prve generacije (1967/1968/1969) kažu da je pravi Mustang zbog specifičnog oblika karoserije. Ja sam upravo 1968. pokušao da ga kupim u Fordovom predstavništvu u Beogradu, u današnjem Bulevaru despota Stefana.

Imali su samo dva komada - jedan beli kabriolet i jedan crveni kupe. Tada je kupe koštao 2.200 dolara, ali problem su bile devize. Ja kupim 36 dolara od nekog vojnika koji je služio vojsku u Rijeci. Hteo sam da kupim 2.000 dolara, ali on je imao samo 36, te ih ja uzmem, nadajući se da ću uspeti da skupim ostatak.

Međutim, posle 4-5 dana uhapsi me UDBA. Dođoše sa automatima, izvukoše me iz kreveta u boksericama, jedva su mi dali da se obučem… Stave me u džip i odvedu u Vršac, gde je UDBA imala kancelariju. Ispitivao me neki namršteni brka, ne obazirući se na moja pitanja šta sam uradio i zašto sam uhapšen:

-    Imaš li ti dolare?
-    Imam.
-    Koliko imaš?
-    Imam 36 dolara.
-    Gde su ti?
-    Tu u novčaniku.
-    Daj da vidim.

Ja mu dam dolare, on ih prebroji, stavi ih u fioku, iz druge fioke izvadi priznanice i napiše mi jednu priznanicu da mi oduzima 36 dolara. Ja pitam zašto, a on mi kaže da ne smem da imam stranu valutu. Ja se pobunim:

-    Ali ja treba da skupim 2.000 dolara da kupim auto!
-    Nemoj sad da te uhapsim, da te vodim u zatvor!

I tako tad nisam kupio Ford Mustanga...

Nisam odustao, pa kad sam u Zagrebu bio na takmičenju avio-modelara, kada se održavalo Svetsko prvenstvo, dao sam svojim drugarima da učestvuju na lutriji na kojoj je glavna nagrada bio upravo Ford Mustang, uz dogovor da ako ga neko osvoji, Mustang ide meni, a onaj ko ga je osvojio dobija neki od mojih automobila koje sam tada imao”.

Međutim, sreća obično dolazi onda kad joj se najmanje nadamo. Tako je bilo i u ovom slučaju. Gospodin Sava nastavlja priču:

“Sad već daleke 1990. godine Ford Mustang mi dođe sam ispred kuće i stane ispod prozora. Naime, kad je puklo ono u Sloveniji, njegov vlasnik, koji je radio kao carinik u Sloveniji, vratio se u Vršac, pošto je rođen u jednom selu u blizini. On je tada imao taj Mustang i još jedan Pontiac, ali ja u to vreme nisam mnogo izlazio, pa ih nisam ni primetio.

Moj prijatelj, Deja Feniks, koji je imao agenciju za registraciju automobila, poslao ga je kod mene, pošto je znao da bih ja hteo da ga kupim. Žena i ja smo upravo pili kafu, ja pogledam kroz prozor i vidim da mi Ford Mustang stoji ispred kuće. Pita me žena zabrinuto:

-    Savo, jel’ ti dobro?
-    Što?
-    Pa digla ti se kosa na glavi i pobeleo si k’o kreč.
-    Eno, stoji mi Ford Mustang ispred kuće!

Ja ga tražim od 1968, a on mi dolazi 1990. godine. Izađem napolje. Njegov vlasnik mi kaže da ga je poslao Deja Feniks - rekao mu je da jedini ko će da kupi Mustanga ovde u Vršcu, to sam ja. Pitam ga za cenu, on kaže 30.000 maraka. Ja kažem: Ne mrdaj!!!

Od 1990. do sad je kod mene. Tako mi se ispunila želja iz 1968. da kupim upravo ovaj Mustang, ne neku drugu generaciju ili verziju. Postoji slabija verzija sa 190 KS, a ovo je pojačana sa 210 KS. Ima automatski menjač sa tri stepena prenosa, što mu ne smeta da postigne preko 200 km/h.

Kupljen je u Ljubljani, od jednog starijeg čoveka koji ga navodno nije vozio čak ni kad je jako sunce da ne izbledi farba. Ja sam treći vlasnik, kilometraža je originalna, auto je mehanički u vrhunskom stanju, lično sam ga ofarbao i dodao mu dve crne štrafte kao što ima Mustang GT. Ranije je bio u boji trule višnje, a ja sam ga ofarbao u Ferrari crvenu.

Nije veliki potrošač goriva, čak i kad se vozi 160-180 km/h ne troši više od 15-16 litara. Više troši moj BMW 316i, koji je istina malo sređen za trke i ima malo pojačan motor - naročito kada ga forsiram.

Auto je garažiran od kada sam ga kupio, a siguran sam da je i ranije sve vreme bio garažiran. Unutrašnjost je originalna; ništa nije rađeno po tom pitanju”.

Gume su originalne, ali su im još davno skinuti karakteristični beli prstenovi kako se ne bi oštetili. Umesto njih, Sava je ofarbao gume, ali boja se oljuštila, kao što se može videti na slikama. Međutim, originalni beli prstenovi mogu lako da se vrate na gume.

Još malo zanimljivosti o gospodinu Savi

Sava Vesin dalje kaže o sebi:

“Još 1961. počeo sam da vozim motocikle. Prvi sam kupio u Ptuju (Slovenija). Nisam imao vozačku dozvolu, a nikad pre toga nisam ni vozio motocikl. Bez obzira na to, dovezao sam ga iz Ptuja u Vršac. U Pančevu sam produžio jednu krivinu, brat je sedeo iza mene, polomili smo se obojica, pocepani i krvavi smo se vratili u Vršac. Odmah sutradan smo ga opet vozili.

Od svih kola, najomiljeniji mi je NSU Prinz TT. Sa njim sam vozio šampionat Jugoslavije, šampionat Srbije i Crne Gore i šampionat Srbije. Upravo sam radio generalnu na njegovom motoru; verovatno nije ni trebalo, ali sam imao delove poslate iz Nemačke još pre 20-ak godina. Samo treba da se ubaci motor, pa ću ubrzo da ga provozam.

Što se tiče Mustanga i zašto volim baš ovu verziju, isto kao i Amerikanci, objašnjenje leži u njegovom izgledu. Prednja maska, to su konjska usta, farovi su nozdrve, prednji blatobrani su prednje konjski sapi, a zadnji blatobrani zadnje konjske sapi.

Moj prvi auto je bio Renault Dauphine Gordini, koji sam kupio 1964. godine. Od tada sam sakupio solidnu kolekciju“.

Odlazimo iz Vršca prepuni utisaka, žaleći što nismo bili u prilici da provozamo ovaj automobil i nadajući se da će otići u dobre ruke.

Dragan Romčević